Национални парк Ђердап

У свету је зову Гвозденом капијом (Iron Gates, Portile de Fier, Portes de Fers ), док се код нас одомаћило име Ђердап, Ђердапска клисура. За настанак имена Ђердап „криви су“ Персијанци, који су му дали име Гирдап – што значи вртлог или ковитлац. Вероватно што је Ђердап био дивљи и “кључао” од вртлога и вирова, што је данас тешко замислити када је вода језерски питома у акумулацији насталој после изградње ХЕ „Ђердап 1“ која покорила ћудљиву реку.

Поречко острво потопљено је изградњом ХЕ „Ђердап 1“. Налазило се уз десну обалу Дунава, испод стеновитог рта Гребен и било је важна стартегијска тачка. Још су стари Римљани крајем III и почетком IV века формирали кастел Pagus Poreci. У XVIII и XIX веку Пореч је са 30 топова био најутврђеније место у Ђердапској клисури, а Поречани су контролисали пловидбу Дунавом, спроводили бродове и трговали.

Према попису Београдске митрополије (1733-1735) острво је имало 150 домова. У Поречу је основана прва школа у Тимочкој Крајини (1807) и прва српска тамница (1826). Острво Пореч губи на значају после 1832. када је насеље пресељено на десну обалу Дунава и добило име Доњи Милановац.

Рис, звер из породице мачака препознаје се по гипком телу, уочљивом, пегавом крзну, кратком репу и карактеристичним „кићанкама“ на врховима ушију. Предатор је и његов плен чине претежно сисари, најчешће срне, дивокозе и зечеви, ређе јелени и дивље свиње.

У источној Србији настањује широко подручје, а у Националном парку Ђердап се може срести на планини Мироч, Лишковцу, Шомрди, Златици, Бољетинској реци, Великом и Малом Штрпцу. Строго је заштићена врста и на њега је трајно забрањен лов.

Јесте ли знали да у Националном парку Ђердап постоји Пећина смрти? Позната је под именом Гаура Ра и Граорара и има дужину 148 м и дубину 43 м. Налази се на крашкој површи централног дела планине Мироч, у западном делу Штрпког корита. Улаз у пећину је на дну вртаче, на 470 м надморске висине, висок је око 8 м, а широк око 3 м.

Букова шума на Шомрди најсеверније је станиште зеленике или божиковине у Србији. Грм или ниско дрво терцијарне старости из породице божиковина има трајно зелене, кожасте листове, по ободу валовите и трнолике и бледожуте цветове. Плод је црвена коштуница.

Зеленика расте врло споро, а може доживети неколико стотина година. Припада роду Ilex, који обухвата око 400 врста, које углавном населјавају тропски део Јужне Америке и тропски и суптропски део Азије.

Терцијарно реликтно листопадно дрво из породице лесака, мечја леска расте до 30 м висине и може да достигне старост и преко 200 година. Име је добила по боји стабла сличној боји медвеђег крзна. Зову је још и медвеђа леска, дивља леска, дивљи лешник. Плод је лешник у меснатом жлездасто-длакавом овоју. Постала је врло ретка јер је уништавана због квалитетног дрвета. У Националном парку Ђердап мечје леске има на локалитетима првог степена заштите: Лепенски вир, Чока Њалта са Песачом, Клисура Госпођин вир, Кањон Бољетинске реке, Казан, Велики и Мали Штрбац.